|
Engleska je veoma topla i draga prema životinjama. Takoreći, predraga... Dirljivi su prizori brige i ljubavi prema tim, jasno mi je, najdražim članovima porodice. U Njujorku, ostala sam zabezeknuta čuvši jednu mamu u prolazu kako se izvinjava bebi u kolicima zbog truckanja po razbucanom pločniku. u Engleskoj, takva vrsta dirljive ljubavi i ogromnog poštovanja gaji se prema životinjama
Piše: Jelena Grujić
Nedavno sam prvi put bila u Engleskoj. Koliko god čovek da čita i razmišlja o nekoj zajednici i njenoj kulturi, opet na kraju prvi susret donese mnogo nevinih, gotovo naivnih spoznaja; za Englesku, a pogotovo za njenu provinciju, mogu da kažem da ih je bilo više nego i u jednom drugom slučaju. Doduše, osim Sentimentalne povesti Britanskog carstva Borislava Pekića, malo je toga kod nas o Engleskoj zapravo uopšte i objavljeno. Pitam se zašto. Povrh svega, pokušala sam da se setim da li mi je iko ikada rekao nešto lepo o Englezima... A put je bio organizovan u nameri da upoznam njih, tzv. stvarni život.
Zapečaćene slike i predeli Engleske iz knjige Ostaci dana Kazua Išigura, za koju je ovaj naturalizovani Englez dobio Bukera 1989. godine, bile su mi zapravo u balončiću iznad glave kad sam kročila na aerodrom Hitrou, ali je kadar koji je usledio više bio u maniru Trejnspotinga Irvina Velša: na ulazu, desno, piše British Citizens, a levo, Rest of The World.
Britanci imaju snažan doživljaj sopstvene različitosti i pomireni su s tim. Ja sam imala potrebu da budem drugačija od njih takođe, hvala lepo na pitanju. Možda najpre jer je uvod u putovanje bila jedna sasvim lična priča, jedna, hm, veza, ako to nije previše staromodan prevod za dating, definiciju njegovog i mog odnosa kojom je u pripremi protokola našeg susreta operisala njegova porodica. Zovimo ih Smith.
Smithovi su, u stvari, ispali veoma fini ljudi i sasvim su me srdačno primili, iako dolazim s Balkana. Te su, uopšte uzev, razlike – ne samo ono eksplicitno svrstavanje s aerodroma – bile zgodne da se započne i održi razgovor, što u Engleskoj nije mala stvar. London je jedna sasvim druga situacija od ateriranja direktno u središte Engleske, u jedno selo u okolini jednog sasvim malenog gotovo, pa grada koji se, how convenient, zove Andover. London nije daleko od Andovera, kao što je zapravo blizu bilo koje destinacije u Engleskoj, ali je Andover daleko od njega, toliko daleko da kao da se nikad nisu ni našli na istoj mapi Ostrva iz istog veka. No, cilj putovanja nije ni bila prestonica, čiji je vekovni kosmopolitizam ona cherry on the cream na šarenoj višeslojnoj torti ukupnog postignuća ljudske vrste. Bila sam oduševljena pozicijom insajdera, na kojeg, uprkos očiglednim nedostacima, gledaju sa simpatijama.
Istorijski lomovi Engleske (čuj, lomovi – poslednji put bili su okupirani 1066) tesno su se isprepletali sa životima još živih nekolikih generacija tog mog Smitha (zovimo ga Teddy Bear, s njegovim dopuštenjem); nije, dakle, to neka naša (srpska) specijalnost, kao što često volimo da mislimo. Ujak Denis, na primer, pisao je dnevnik za vreme Velikog rata: faktografski popis bitaka, oružja, činova, impresija, vojnički precizno, engleski sistematično. Taj svoj dnevnik nedavno je zaveštao lokalnom muzeju koji ga je odlikovao velikim priznanjem. Neverovatan istorijski dokument, pisale su lokalne novine, dočim je on tako i pomenut za vreme ručka, iako je kao zakleti neženja ranije izostavljan iz dajdžesta porodične istorije za strance.
Ide to i dalje: roditelji ujka Denisa (i majke Teddy Beara) došli su u Englesku iz Indije, nakon što je ova proglasila nezavisnost. Izgubili su sve što su imali od imanja, za jedan dan: iako su u Indiji živeli nekoliko decenija, i iako su kao slavna i bogata porodica učestvovali (novčano, naravno) u izgradnji slavne i revolucionarne pruge, Indijci su ih, potpuno šokirane, motkama isterali iz kuće s decom i kompletnom poslugom. Engleska vlada je njih, zajedno s još brojnim porodicama, naselila u Norfolk, u montažne kuće sagrađene po hitnom postupku. Poniženje koje su roditelji roditelja tog mog Teddy Beara doživeli toliko je bilo veliko da se od šoka nisu oporavili do svog sudnjeg dana, do kojeg su požurili pušeći po pet paklica cigareta dnevno.
„Popušili su i ono malo što su uspeli da iznesu iz kuće“, komentariše Teddy Bear priču koju njegova majka priča o svojim roditeljima tokom večere u indijskom restoranu. Koliko shvatam, engleski ponos je, dakle, to dvoje kolonijalaca zakovao u fotelje, gde su zapalili cigaretu i nastavili da je puše do kraja života. U međuvremenu: deca, koje je bilo puno, osvrtala se oko sebe, tražeći poslugu koja bi mogla nešto i da skuva, ali posluge više nije bilo. Ta lepa Engleskinja koja više nikad nije skinula kućnu haljinu, nikada pre a nikad ni posle nije držala svoju decu u rukama. Njeno je bilo da se porodi, ostalo su obavljale dadilje. Najstariji od dece nekako se prvi snašao, ili se najmanje stideo situacije, ili je prosto bio najviše gladan: spremio je nešto za večeru, i tako dan za danom, dok i najmlađi nisu porasli dovoljno da dohvate tanjire i viljuške. Onda je nestao bez traga. Sve dok ga, a baš nekoliko dana pre mog dolaska, majka Teddy Beara nije srela nakon više od 40 godina. Pitala sam, veoma oprezno, veoma engleski: to mora da je bilo vrlo snažno emocionalno iskustvo? I ona se na potpunu sablazan ostalih ukućana, veoma neengleski, zaplakala. Bilo mi je sasvim jasno da je niko ništa nije pitao o tom susretu sa zaboravljenim bratom, odbeglim jer se stideo svojih obamrlih roditelja, obamrlih jer ih je ponizila Indija, a potom i njihova vlada. To, prosto, nije bilo pristojno, kao što verovatno nije pristojno ni to što ja u toj porodičnoj sagi vidim dobar primer svakodnevice jedne sasvim obične engleske porodice, pa o njoj i pišem.
Monumentalnost engleske istorije i uticaja učinila je da praktično nema porodice bez teških slojeva imperije na porodičnim fotografijama, i to je verovatno ono što me je najpre šokiralo: nakon svih izbegličkih priča i konstrukcija novih identiteta u našem regionu, mislila sam da sam otišla u zemlju u kojoj se istorija zaboravlja odmah posle školskog časa i gde je to, prosto, ona vrsta znanja za koje se građanin Engleske vezuje po afinitetu.
Takva istorija, koja se bira po naklonosti, postoji u Engleskoj, ali datira mnogo dalje. Stonehendge je u pitanju, naravno, sa svojih preko 4.000 godina trajanja. Ipak, i taj monumentalni spomenik Suncu i ljubavi prema Bogu, tek je odskora prešao u orbitu turističke istorije s kojom lokalno stanovništvo, naravno, sada više ne želi da ima mnogo posla.
Najstariju gospođu u porodici, svekrvu Smith, dosta zabavlja „novost“ da se za razgledanje Stonehengea plaća 6,5 funti. Ona je sa svojim mužem i decom biciklima odlazila na jednodnevne izlete do Wiltshirea. Ćebe za piknik prostirali su unutar samog kamenog kruga! Srednji Smith, tata Teddy Beara i njen omiljeni sin, na taj je put, dug oko 30 kilometara, išao svojom malenim dečjim biciklom s pomoćnim točkovima, poslednji u koloni Smithovih; u ono vreme nije bilo toliko saobraćaja kao danas.
O samom Stonehandgu, šta reći: fascinirala me je nepregledna visoravan na kojoj se nalazi, ne pitajte kako znam da je visoravan, jer se nikad ni na šta ozbiljno visoko tamo nismo, da tako kažem, popeli. Ostaje, međutim, utisak visine i pregleda i, da, zaista, kada se pogleda u pravcu puta A4, ugleda se spust koji je u dolasku ostao neprimećen. To prostranstvo, monumentalna čistina, mora da je podstakla one iskonske porive u predistorijskim susedima kad su kamene gromade (neke teške i preko 40 tona) za hram Sunca vukli do ove čistine bar 30 kilometara, neznano tačno kako. Sve je bilo u redu u vezi s izletom do Stonehenga s kariranim ćebetom postavljenim najlonom s donje strane da zaštiti od vlage, sve dok se na ovo omiljeno izletište radničke klase srednje Engleske nije navuklo s koca i konopca, tamo negde krajem šezdesetih godina, u vreme naleta Hippie supkulture. Nakon što je, posle višegodišnjeg verovanja lokalnih vlasti u prolaznost savremenih pojava, broj grafita i drugih priloga na kamenim blokovima zapretio njihovom opstanku, Stonehenge je ograđen i pretvoren u muzej dostupan posetiocima s ulaznicama. Obližnje kuće i dalje su tu, na obodima te velepne panorame, a najbliže od svih lokalnih živućih bića su, i to takoreći svuda oko stena, ovce: kako mi je objašnjeno, životinje su u Engleskoj potpuno slobodne da budu gde hoće, pa tako i na poljima Stonehendga. Vlasnici su u mogućnosti da ih razaznaju po boji – svaki stočar u okolini ima svoju boju – kojom prigodno farbaju ovčije zadnjice.
Uopšte, Engleska je veoma topla i draga prema životinjama. Takoreći, predraga... Dirljivi su prizori brige i ljubavi prema tim, jasno mi je, najdražim članovima porodice. U Njujorku, ostala sam zabezeknuta čuvši jednu mamu u prolazu kako se izvinjava bebi u kolicima zbog truckanja po razbucanom pločniku (a da to nije bio jedini put da čujem roditelje kako se izvinjavaju svojoj deci); u Engleskoj, takva vrsta dirljive ljubavi i ogromnog poštovanja gaji se prema životinjama.
Na primer, konji: brojni, slobodni, spokojni, na nepreglednim, idiličnim tamnozelenim pašnjacima, zaogrnuti nekakvim simpatičnim odevnim predmetom koji bih mogla da opišem kao ukrojeno ćebe. Kad sam prvi put ugledala obučenog konja, baš sam se začudila, ali me je još zateklo objašnjenje Teddy Beara – obučeni su jer im je hladno. Bila je jedna prilika da se stane kraj vijugavog puta, a pored pašnjaka na kojem su pasla dva predivna tamna konja, jedan ogrnut, a drugi, mlađi, razgolićen. Kiša je, naravno, rominjala, ali nisam mogla da odolim a da ne pokušam da napravim fotografiju. Krenuli su ka meni čim sam se približila ogradi imanja. Uplašila sam se jer ne poznajem konje, ali sam pomislila da je neukusno da se izmaknem. Možda su hteli treat, koji nažalost nisam imala, no ipak sam ostala u uverenju da su prosto došli da se pozdrave, što me je ozarilo kao jedan od najlepših događaja u mom životu.
Vožnja kroz country side, kroz na primer Woodford Valley, gde stanuje i pevač Sting, na jedan očekivani način govori o privatnosti koja je Englezima kao religija. Što je kuća veća, to je veća i zelena ograda i drvored koji je okružuje, a Stingova ograda je baš visoka. Znam da su se Madona i njen muž Gaj Riči upoznali na tom imanju, kao i da stanuju u blizini (na pola sata vožnje, u oblasti Wiltshire gde je situiran i Stonehendge), i baš mi je bilo drago da se jedan tako važan događaj dogodio baš tu, na jednom od najlepših prevoja Engleske.
Moji domaćini su uvereni da je opsesija privatnošću posledica sindroma ostrva, odnosno osećaja izolovanosti koji mu je svojstven. Zaista, osećaj boravka na ostrvu nikad vas ne napušta u Engleskoj, ali za mene, on je bio mnogo konkretniji ispod nogu. Engleska zemlja je veoma meka, mnogo mekša od naše zemlje, čak i tamo gde mislim da nema treseta; baš volim ostrva i često ih posećujem, a živela sam i na jednom od njih na krajnjem jugu Evrope, ali taj osećaj plutanja i mekoće zemlje na kojoj stojim nisam doživela nigde osim u Engleskoj.
Sever sveta (ili tačnije pol, jer su isti simptomi i na krajnjem jugu) utoliko je prisutan, ili bar to tako ja tumačim, što je nebo svetlije a svod bliži, horizont zakrivljen i lučan, a ne ravan kao naš kontinentalan. Sitna kiša koja stalno, ali baš stalno pada, nije mi bila neprijatna. Kažu mi da je vlaga vrlo neprijatna u leto, ali mi u ovo proleće nije smetala, čak ni na otvorenim vrlo vetrovitim poljima. Mogla sam da osetim kako mi čestice vode prolaze kroz nozdrve, kako dišem vodu, ali me nisu gušile kao što bih očekivala, i kao što bi se verovatno desilo da je bilo toplo. U Engleskoj, doduše, nikada nije baš toplo, i baš zbog toga prema Suncu se gaji kultna slabost. Broj kabriolet vozila po glavi stanovnika u Engleskoj je navodno najveći na svetu, uprkos svakodnevnoj kiši. Videla sam svojim očima otvoreni kabriolet i naočare za sunce ispred dela dana koji je podsećao na kasni novembar ovog dela sveta.
Pekić piše da je Il Duce vapio što Italijani nemaju englesku klimu da bi dobili englesku izdržljivost. Uopšte, kaže još Pekić da je za Engleze veza između tla i ljudi nesumnjiva, „uz neizbežno učešće vode u koju su Britanska ostrva potopljena pošto su imala sreću da se u jednoj geološkoj krizi od kontinenta konačno otcepe“. Ostrvo, kao zemlja, kao podloga, i ostrvo u ljudima.
Maleno selo kroz koje su u to nedeljno jutro Smithovi prošetali dva psa i jedna strankinju sa Balkana, pitoreskno je do te mere da mi je nakon sata šetnje očajno trebala nesavršenost da bih prosto mogla da poverujem u tu stvarnost. Ah, i oni su ljudi, skoro da sam glasno pomislila, ugledavši olupinu nekadašnje seoske pošte i kancelarije, uopšte jednog potpuno propalog common good. To je jedina zapuštena zgrada u čitavom selu! Ta se slika nezainteresovanosti za prostor društvene razmene prisutna je gotovo svuda: od prljavih toaleta u Starbucksu (nezamislivo u Njujorku), do propalih „mesnih zajednica“ po engleskim selima. Doduše, pabovi su preživeli, kao i njihova nenadmašno duhovita imena. No u njima nema Trottera i njegovih pajtaša; nestali su, zapravo, meštani, u pab ulaze oni čije personalne istorije nisu poznate ili bar o njima ne raspravljaju sa šankerom. The villagers, tako autentični lokalci zovu sami sebe, a ja sam izbegavala da upotrebim taj termin jer me je asocirao na naše seljake. Nema, dakle, više rođenih villagersa, odnosno ima ih u manjini jer je većina prodala kuće svojih roditelja advokatima iz Londona. Jedna kuća, a većina ih je u proseku starija od veka, zajedno sa zelenim imanjem i naročito cenjenom štalom koju krasi negovani tachted roof – najčešće s ne više od sto kvadratnih metara stambenog prostora – košta oko dva miliona funti. Jeste, ni ja nisam mogla da verujem.
Odumiranje javne sfere logično je usledilo kada se ono naroda što je zajedno išlo u školu iz sela odselilo u jeftinije krajeve Engleske, u kuće koje su sazidane in the middle of nowhere, često negrupisane i prosto sasvim usamljene. Nije ni takvo nastanjenje jeftino, ali je jeftinije od stare engleske gradnje u obamrlim selima koje nude potpuni sklad oku i savršeni mir ušima, dragocen svima s nespokojem i mnogo para, i apsolutnom potrebom za privatnošću koje, tvrde mnogi, u Londonu čak i za relativno poznate i angažovane ljude više nema.
Ostao mi je zapravo kao dominantni utisak taj engleski odnos prema privatnosti. U Westminster Abbey katedrali (u Londonu, gde su sahranjeni njihovi vladari sa krunom, ali i razni zaslužni kneževi i vojvode čije su teritorije i zamkove danas zaposeli bogati skorojevići), mimohod pored sarkofaga brojnih pripadnika engleske monarhije u jednom odeljku naročito je dirljiv: ispred malene kamene kolevke stoji molba posetiocima da se kod ovog groba ne zadržavaju (da ga zapravo ne zagledaju), već da brzo i u tišini prođu. Pravo na privatnost pripada i mrtvima, što u našoj zemlji često zaboravljamo.
Tišina i mir su izvanredno lako dostupni u Engleskoj. Iako su njenu unutrašnjost gotovo potpuno okupirale nove generacije bogataša, usput promenivši i strukturu aristokratije, unutrašnjost Engleske odbranila je pravo na distancu i tišinu. Subotnji ručak (oko jedan po podne) u The Old Millu, na lokalnoj rečici negde duboko u Salisbury dolini, dok kiša, naravno, rominja – divota. Tiho je i spokojno, iako svi ćaskaju. Čitaju se novine, pije se prvo pivo tog dana, naravno lokalno. Godinama slušam priče o lošoj engleskoj hrani koje sada opravdano mogu da opovrgnem kao potpunu besmislicu. Osim toga, ogroman je indijski uticaj u ishrani i to do proporcija koje su mi bile veliko iznenađenje (zatrovanoj mitovima o fish and chips), a prisutan je na prilagodljiv način koji je omogućio da u hrani mogu da uživaju i oni s rigidnim ukusom. Koji doduše, preovladavaju na Ostrvu. Nisam shvatila tajnu engleskog doručka sa sedam obaveznih sastojaka (kajgana, dve kobasice, prženice od krompira, pržena slanina, svež paradajz, pasulj u paradajz sosu i pržene cele pečurke): činilo mi se da je svega toga nekako previše, ali je bilo veliko zadovoljstvo gledati s kakvom se religioznom posvećenošću pristupa njegovoj pripremi i konzumaciji, naročito u nedeljno jutro.
Religija, prisutna kao tradicija, slobodna je zona: baš u vreme posete Wesminster Abbay katedrale, službu je držala sveštenica Dr Jane Hedges. Engleska je raj beskompromisne ravnopravnosti polova, religija, godišta, gotovo svega osim stranaca i naročito osim poljskih vodoinstalatera (duga priča, koju uostalom možete i da pretpostavite).
U selu mojih domaćina, u St Andrews crkvi iz 11. veka, postoji ćošak za decu, s lutkama, malenim stolovima i crtežima, odmah ispod freski zaštićenih kao nacionalno nasleđe. Niko se ne plaši da će dete pljunuti na fresku ili se ispovraćati po grobu u kamenom podu; negde na našem jugu takvu crkvu bi glancali klisari u savršenoj samoći. Ravnopravnost je, dakle, i horizontalna i vertikalna. Engleska istorija, uprkos je svemu, ali nije uprkos ljudskom životu, i nikada nije dobila pravo da zahteva padanja ničice i klečanja na kukuruzu ispred ikona i kraljevskih sarkofaga. Dostojanstvo, ili beskompromisno pravo svih na dostojanstvo, možda bi to mogle biti ključne reči iz Engleske?
U selu u kojem žive moji domaćini nalazi se i kuća koja je na filmu bila dom Agate Kristi. Najstariji Smith priložio je svoje papuče za scenografiju, a srednji Smith svoj stari bicikl. A potom i nadalje, bilo ka severu, bilo ka zapadu, Engleska se još prolepšava, kao da se takmiči šta će od sve te ponude na razglednicu, čije će papuče biti engleskije, a čija priča biti istorijskija. A Englezi su jako dugovečni!
Neodoljivost sela leži delom i u tome što kuće – a naročito one velike, okružene miljama imanja – nose imena, a ne brojeve. Ime ulice je najčešće neko opšte mesto ili toponim, ali su zato kuće označene krajnje poetičnim imenima, istaknutim krasnopisom uklesanim u drvene table ispred dvorišta, da se lepo vide. Ponekad ih okružuju baštenski patuljci, veoma popularni po čitavoj Engleskoj, a najčešće figure životinja.
Jedan takav prevoj, okićen starim engleskim lepoticama sa pola metra debelim thachted krovom (od pruća ili trske, ako takav opis ima ikakvog smisla poznavaocima arhitekture), u selu Sevenhampton, donosi veliko iznenađenje, iako opet nekako engleski skrojeno: skroman obelisk usred malenog starog seoskog groblja, i na njemu jednostavna ploča na kojoj piše – In memoriam Ian Fleming b.28 May 1908 d. 12 Aug 1964. Here, in this modest grave, lies the greatest spymaster of them all, creator of the ultimate secret agent, James Bond, 007.
Svako postignuće je važno u Engleskoj. Zato engleska kraljica deli titule sir i skorojevićima; kao da im ispegla odelo i zategne kravatu i da ih upristoji, da i skorojeviće opremi za sećanje dostojno Engleske.
Za skorojeviće mog kalibra nema, ipak, nade – stranci koji ne potiču iz neke od bivših ispostava imperije sasvim su diskvalifikovani kao nebitni, ali su Englezi prosto previše pristojni da bi to sistemski sprovodili u delo. Svako je dobrodošao da proba da uspe. Čak i Poljaci. Broj rasističkih ispada, međutim, nezadrživo raste. Najčešći počinioci su veoma mladi – često se na ulicama mogu videti grupe koje urlaju, pijane ili, verovatnije, drogirane. To je najgore nasleđe duge vladavine laburista, piše britanska štampa.
Smithovi su me ispratili s dosta namigivanja koje je, pretpostavljam, trebalo da znači – dobro je bilo, ili nije bilo loše; nisam sasvim sigurna. Od svih, najradije ću se sećati osamdesetogodišnje gospođe Smith, koja se na neku moju rečenicu jednom prilikom sasvim prostodušno nadovezala sa how silly. Smejala sam se toj ljupkosti celog poslepodneva, sve do Beograda. Nešto kasnije, ja sam ispratila Teddy Beara na put u dolinu bivših frajera, i to ne zaista zato što je Englez. O njima sve najlepše.
Izvor: magazin "Playboy" |
Total Magazin 
